Текст и фото: Љ. Стојановић
Излет у Павловац, заселак код Наталинаца крај Тополе, 14. октобра ове године, претворио се у занимљив сусрет са прошлошћу.

Прича је у почетку била обична. Да један дан са пријатељима заједно проведемо у природи. Да изађемо из градске вреве, прашине по улицама, кафенисања по кућама и становима…

Дуго смо се спремали за тај одлазак. Увек се нешто важније испречило, те дуго не одосмо. А онда се решисмо да пресечемо тај ланац који се стално продужавао са још једном кариком, па још једном… и тако у недоглед.

Узан асфалтирани пут нас је водио ка тој узвишици, лењо кривудајући ка викендици породице Богићевић. Куће напуштене, шупљих кровова од самоће и прошлогодишњег торнада. Само у понекој се назире живот. Дрвеће као пресечено маказама.

Наш домаћин, правник, некадашњи председник аранђеловачког суда, сада адвокат у пензији Петар Богићевић, спомену некако успут да ту има нека црквица. Памти је из детињства. Посебно један камен на југозападној страни, некако на самом углу.

Звоник цркве у Павловцу

Остависмо наше сапутнике да се распреме, а ми се вратисмо назад и скренусмо са асфалта на макадам, тамо где је био мали и скроман знак као путоказ. Шума и са једне и са друге стране. Врзине и поломљене гране наоколо. Невреме није штедело ни овде.

Изненађење је било очаравајуће. Сунце нам је замагљивало видик, а кад зађосмо у сенку, поглед се потпуно раствори пред лепотом те брвнаре под шиндром. Прелепа западна улазна врата, украшена накованим профилисаним лајснама, беху отшкринута. Уђосмо унутра и прво што нам помери мисао била је савршена уређеност. Црква је чиста. Види се да је одржавана.

Прекрасна улазна врата

Када вид успостави равнотежу са полумраком, тек се онда отвори необичност простора. Иако невелика, а није баш ни премала, имала је све архитектонске поделе, какве имају и оне највеће православне цркве: припрату, наос и олтарски простор.

Изузетном је чини преграда између припрате и наоса. Са леве и десне стране су ниски парапети са дрвеним гредама одозго, а централни, улазни простор у наос, омеђен вертикалним гредама, засведен је и украшен богатом орнаментиком у дрвету. Нема тескобе, све је отворено и пуно ваздуха.

Видесмо потом да су и остали дрвени делови цркве богато украшени разном орнаментиком, као рогови или северна улазна врата. Испред олтарског простора је постамент на коме је икона Св. Параскеве. Под од четвртасте опеке. Нечујно се гази. Олтарска преграда дрвена. Са леве стране икона Богородице са малим Христом у наручју, са десне Исус Христос у познатом ставу.

Поглед на унутрашњост цркве

Изађосмо напоље. Тражимо камен са врха приче. Петар каже да је ту био и да је на њему писала нека година. Сећа се добро тог повеликог камена. Нема га. Обилазимо цркву около. Тражимо знак. Да нас упути на неки траг. Видимо само надгробне плоче, приљубљене уз саме плитке камене темеље цркве. На свакој натпис, једва видљив, попуњен маховином и прљавштином. Покушавамо неким штапом да ослободимо плитке урезе. Понеку реч и откријемо. Мало, да сазнамо више о покојнику. Упорни смо, али не може. Одустајемо.

Шетамо по дворишту. Посматрамо звоник удаљен од цркве. Висок, дрвени, нем овог дана. Олуја је и овде скратила стабла. Нове младице се бојажљиво појављују. Идемо ка капији. Леп, нови бунар. Обучен у дрвено рухо. Нагињемо се да сагледамо дубину. Не види се. Кофа сувa.

Бунар са крстом и циментом за воду

Касније сазнасмо да је црква у Павловцу посвећена Св. Цару Константину и царици Јелени. Било је ту некада сеоско гробље. Временом је напуштено. Звоник је из друге половине 19. века. Не зна се тачно када је подигнута, али се зна да су иконе ту пренета 1827. из старе Саборне цркве Св. Арханђела у Београду, када је срушена. Закључак се намеће. Црква је већ постојала када су иконе донете.

На таваници трема исписана имена мајстора градитеља. Димитрије, Марко, Стојадин, Станојло… без датума подизања. На шишовцу и година доградње: 1842.

Црква има статус споменика културе, као непокретно културно добро. Мало ко то зна. Мало ко и залази у атар овог заселка. Ми зађосмо. И сазнасмо.

Кренусмо потом у наш Аранђеловац, са више него лепим утисцима о цркви у Павловцу, код Наталинаца у суседној нам Тополи.