еС
У овом прилогу објављујемо пет наслова, са разјашњењима Радована Б. Милића поводом пројекта штампања књиге „Шамот сведочанство једног времена 1935 – 2025“, чиме је комплетирана ова тема.
На електронску адресу нашег Портала еСТВАРНОСТ добили смо и следећи мејл Радована Б. Милића:
Поштовани уредниче,
Како бих заокружио целину приче о финансирању монографије "Шамот", у прилогу Вам достављам још неколико наслова на исту тему. На Вама је одлука да ли ћете објавити прилоге које Вам шаљем, и на који начин ћете то учинити, не знам. Овај случај је много више од једне књиге. Он је тест да ли у локалној културној политици још увек важи једноставно правило: ко располаже, тај и одговара. Ако то правило престане да важи, онда више немамо културу, већ привид културе, плаћен јавним новцем.
С поштовањем,
Радован Б. Милић - истраживач и писац из Аранђеловца, рођен у радничкој средини. Бави се друштвеном историјом и радничким искуством, са нагласком на одговорност институција, јер не говори о прошлости већ из ње.
Словенске Коњице/Аранђеловац
15. 01. 2026.
У вези ове теме објавили смо до сада два прилога:
„Радован Б. Милић – потрага за информацијама“, 12. јануара 2026. године:
https://www.stvarnost.rs/kultura/radovan-b-milic-potraga-za-informacijama
и „Ко има право да продаје монографију о „Шамоту“, 15. јануара 2026. године
https://www.stvarnost.rs/kultura/ko-ima-pravo-da-prodaje-monografiju-o-samotu
У прилогу „Ко има право да продаје монографију о „Шамоту“, од 15. јануара 2026. године, најављене су нови наслови на исту тему, а које сад и објављујемо:
2
Институционална питања поводом управљања јавним средствима у култури
Након увида у званичне одговоре надлежних институција у вези са пројектом штампања књиге „Шамот“, отвара се једно шире и важније питање институционалне праксе у коришћењу јавних средстава за културу.
У овом случају имамо јасно раздвајање улога: један субјект је аплицирао на конкурс, добио средства и има обавезу да правда њихов утрошак, док је други субјект, без статуса корисника средстава и без формалне обавезе правдања, фактички располагао новцем и резултатима пројекта.
Тај други субјект не може накнадно преузети финансијску одговорност, јер за то не постоји уговорни или законски основ.
Таква пракса није у складу са добрим начелима управљања јавним средствима. Она производи институционални дисбаланс у којем ризик и одговорност остају на једној страни, док друга страна користи резултате пројекта без обавезе да било шта финансијски доказује или образлаже. Јавна установа у оваквом односу формално „добија све“, а не преузима ништа - ни ризик, ни одговорност.
Истовремено, не може се занемарити ни одговорност корисника средстава. Законски заступник удружења које је аплицирало на конкурс је пунолетно лице и морало је бити свесно да без јасних уговора и писаних одлука нема преноса ни надлежности ни одговорности. У том смислу, овај случај није пример једностране кривице, већ пример системске слабости у постављању и контроли односа између удружења, јавних установа и финансијера.
Зато се суштинско питање не односи само на један пројекат или једну књигу, већ на модел који се тиме легитимише:
Како је могуће да у систему јавног финансирања културе један субјект располаже средствима и резултатима пројекта, а други буде једини који та средства мора да правда и да нико у том процесу не сноси институционалну одговорност за такву поставку?
Одговор на ово питање важан је не само за овај конкретан случај, већ и за поверење јавности у начин на који се управља средствима намењеним култури.
3
Култура без одговорности: кад институција зна, а ипак узме
Постоје тренуци када више није довољно говорити о „процедурама“, „неспоразумима“ и „нејасним улогама“. Када се све чињенице ставе на сто, остаје само једно питање: ко је знао шта ради, и зашто је то ипак урадио?
Случај пројекта штампања књиге „Шамот“ показује један забрињавајући образац понашања који се, нажалост, све чешће маскира институционалним речником. Новац је на конкурсу добило удружење, оно је једино у обавези да тај новац правда и за њега одговара. Истовремено, кључну улогу у реализацији имала је јавна установа културе, која није аплицирала, није била корисник средстава и није преузела никакву финансијску обавезу. Па ипак, књига је штампана под њеним именом, промовисана преко њених канала и уклопљена у њен јавни профил.
Овде више не можемо говорити о наивности. Тешко је поверовати да запослени и руководство једне библиотеке, као буџетске установе са искуством у конкурсима, јавним средствима и издаваштву, нису знали шта значи раздвајање новца од одговорности. Још је теже поверовати да нису разумели да тиме цео терет пребацују на друго лице, тј. удружење које остаје једини одговоран субјект пред општином, ревизијом и јавношћу.
Резултат је једноставан и брутално јасан: један субјект је узео новац који није његов, реализовао пројекат, добио књигу, програм и самопромоцију, а није морао да правда ни један једини динар.
Други субјект је остао са папирима, обавезама и проблемима.
То није партнерство. То је институционално измицање од одговорности. Наравно, не може се занемарити ни одговорност удружења. Његов законски заступник морао је знати да се у пословима са јавним новцем не ради на поверење, већ на основу уговора, одлука и јасних овлашћења. Али управо зато је улога јавне установе била пресудна: не да искористи туђу слабост или правну недореченост, већ да је предупреди. Институција културе има моралну, професионалну и јавну обавезу да штити систем, а не да га тестира до пуцања.
Јер када библиотека, институција која би требало да буде чувар јавног интереса, знања и културних стандарда поступи као да је довољно „сналазити се“, онда проблем више није у једном конкурсу или једној књизи. Тада проблем постаје системски. Зато је суштинско питање, од кога не треба бежати, следеће: Шта остаје од културне политике ако јавне установе могу свесно да користе туђа средства, направе од тога сопствену видљивост и добит, а да одговорност, ризик и последице пребаце на друге, и да се то и даље назива нормалном праксом?
Ако је то прихватљиво, онда више није реч о пропусту, већ о избору. А избори, чак и кад нису незаконити, увек говоре много о нама.
Насловна страна књиге "Шамот сведочанство једног времена 1935-2025"
4
Искуство без алибија: кад политички радник зна, а ипак ћути
Постоји један тренутак у свакој јавној причи када престаје могућност позивања на наивност. Тај тренутак наступа онда када главни актери више не могу да се представе као неискусни, незналице или случајни учесници. У случају књиге „Шамот“, тај тренутак је одавно пређен.
Аутор ове књиге није политички почетник, нити привредни аматер. Реч је о човеку који је деценијама био у самом врху локалне политике - секретар Општинског комитета Савеза комуниста, дугогодишњи руководилац у „Шамоту“ и, на крају, његов генерални директор. То је искуство које подразумева дубоко разумевање како систем функционише: одакле новац долази, ко га одобрава, ко га троши и ко за њега одговара. Управо зато је готово немогуће поверовати да такав човек није знао под којим условима се штампа његова књига.
У самој књизи аутор детаљно описује распад привредног система, пљачкашку приватизацију, беду радника, редове за хлеб, штрајкове, повреде на раду, системску неправду. У тим описима радници су маса, често сведена на „стадо“, а одговорност се неретко пребацује на њихову немарност и грешке. Истовремено, сопствена управљачка улога остаје приказана као успешна, технолошки напредна и визионарска, иако су управо у том периоду започела кашњења зарада, урушавање услова рада и пут ка потпуној пропасти предузећа.
У једном тренутку, аутор напушта место директора и отвара приватну фирму исте делатности као и друштвено предузеће којим је до јуче руководио. Да ли је то било дозвољено? Не. Да ли је урађено? Јесте. И већ ту постаје јасно да не говоримо о човеку који не разуме границе система, већ о човеку који зна како се оне прелазе.
У том светлу, питање финансирања књиге добија потпуно другачију тежину. Како је могуће да такав политички радник и пословни човек „не зна“ да новац за штампање није новац библиотеке, већ новац удружења које је аплицирало на конкурс? Како је могуће да не одлази код тог удружења да закључи јасан уговор, већ директно склапа уговор са библиотеком, институцијом која новац није добила и која за њега не одговара?
Овде се више не може говорити о незнању. Овде можемо говорити или о свесном заобилажењу обавеза, или о прећутном прихватању аранжмана у којем неко други остаје да „чисти папире“. А библиотека? Као јавна установа културе, са својим правницима, рачуноводством и искуством у буџетским процедурама, она је морала знати исто то. Ипак је пристала да буде издавач, да преузме јавну видљивост, промоцију и симболички капитал без икакве обавезе да правда утрошак новца.
Тако се долази до суштинског парадокса ове приче: они који су најискуснији понашају се као да не знају, а они који су најслабији остају једини који одговарају. Удружење остаје са обавезом да правда 300.000,00 динара, без стварне контроле над процесом и без институционалне заштите. Библиотека добија књигу, програм и јавну видљивост, без ризика и без одговорности. Аутор добија штампано сведочанство о сопственој улози у историји. Радници, као и толико пута раније у тој истој историји остају на маргини.
То није случајност. То је образац.
И управо зато овај случај боли више од пуке неправилности. Јер овде не говоримо о људима који су се затекли у систему, већ о људима који су систем градили, водили, користили и преживели.
Када такви људи кажу да „нису знали“, та реч губи свако значење. Она постаје изговор, а не чињеница.
Институција културе која пристане да буде средство туђег финансијског маневра, престаје да буде институција и постаје сервис. Политички радник који све то прихвати, а да не постави једно једино питање о одговорности, престаје да буде сведок историје и постаје њен корисник. А култура, у том тренутку, престаје да буде јавна вредност и постаје приватна удобност.
Зато ово више није прича ни о једној књизи, ни о једном конкурсу, ни о једном удружењу. Ово је прича о томе да ли смо спремни да прихватимо да се и у култури, као некада у привреди, одговорност систематски пребацује на најслабије, а корист задржавају они који „знају како то иде“.
И ту више нема простора за релативизацију.
Књиге о социјалној неправди немају моралну вредност ако су настале на истом механизму измештања одговорности који је ту неправду произвео.
Све после тога је само лепо укоричена неискреност.
5
Кад се јавни новац узме, а одговорност остави другоме
У овој причи више није кључно питање где су књиге, већ ко мисли да има право да се понаша као да су његове. Јер, књиге финансиране јавним новцем нису ни лична имовина, ни средство за приватну великодушност, ни предмет слободног располагања, ма колико се то паковало у добре намере и хуманитарне гестове.
Аутор који узме књиге штампане средствима општине и располаже њима као да су његов лични тираж, понаша се као да је сам финансирао пројекат. Није. Новац нису дали ни он, ни библиотека, већ грађани Аранђеловца, преко конкурса који је добило Удружење „Трагови“. Управо то удружење носи пуну и једину одговорност да на крају каже: ево где је сваки динар и ево где је сваки примерак књиге.
Када се тај ланац прекине, не страда „формалност“, већ јавни интерес. Јер, када дође контрола, нико неће питати аутора зашто је књиге поклањао, нити библиотеку зашто се појављује као издавач, питаће Удружење где је имовина настала јавним средствима? А ако одговор гласи: „Немамо је, подељена је“, без одлуке и овлашћења, пројекат улази у зону озбиљног проблема.
Зато је враћање књига власнику тиража обавеза, а не ствар договора или добре воље. То није питање сујете, већ нужан предуслов да се пројекат уопште може правдати. Све друго значи да се терет туђих одлука и туђег понашања пребацује на једно удружење, које је већ довољно оптерећено самим процесом правдања средстава.
Ако прихватимо да је нормално да се јавни новац троши тако што једни одлучују, други користе, а трећи одговарају, онда нећемо имати проблем само са једним пројектом, већ са читавим системом финансирања културе. А у таквом систему, следећи пут неће бити спорно ни ко враћа књиге, ни ко правда новац, јер ће одговор увек бити исти: онај ко је најслабији.
Зато је овај случај много више од једне књиге. Он је тест да ли у локалној културној политици још увек важи једноставно правило: ко располаже - тај и одговара. Ако то правило престане да важи, онда више немамо културу, већ привид културе, плаћен јавним новцем.
6
Закључак у вези неовлашћеног располагања књигама финасираним средствима Општине
Аутор књиге није имао формално овлашћење да располаже штампаним примерцима.
Имајући у виду наведено, располагање књигама од стране аутора (преузимања примерака, поклањање, укључујући и хуманитарне донације), уколико је извршено без одлуке и сагласности власника тиража Удружења истраживача „Трагови“, представља неовлашћено располагање имовином насталом из јавних средстава.
У том смислу, са становишта општих правила и права, настаје: обавеза враћања преосталих примерака власнику тиража, обавеза надокнаде вредности примерака који су трајно отуђени (поклоњени), без обзира на хуманитарну сврху.
Сматрам да је благовремено утврђивање ових чињеница од посебне важности како за Удружење као корисника средстава, тако и за Општину Аранђеловац као финансијера, у циљу потпуног и законитог правдања реализације пројекта.
Овај допис има искључиво карактер чињеничне и правне констатације, са намером да се евентуалне неправилности благовремено исправе пре окончања поступка контроле и извештавања.
15. 01. 2026.
Словенске Коњице/Аранђеловац