Мирослав Буца Живановић и
Алекса Величковић, маст. инж. арх.
Летњиковац Алфреда Брауна јединствен је по много чему у односу на остале аранђеловачке виле. Грађен је две, а породици Браун користио само годину дана. Модернистичким стилом градње пркосио до тада увреженом етнографском миљеу. Породица за време градње смештена у вили „Здравље“, надзирала и радовала се сваком кубику материјала уграђеном у кућу. Рат заувек раздвојио породицу, док су нацисти у логору „Бањица“ ликвидирали деветоро чланова фамилије Браун из Ечке, међу којима је био и Алфред.
Када је Дунавска бановина преузела Буковичку бању (усвајањем Закона о присаједињењу Шумадије 1929. године) да се о њој и њеној будућности брине пре Другог светског рата, нагло је порасло интересовање житеља северне српске области за афирмисаним шумадијским Баден Баденом. Финансијски стручњаци су много очекивали од Штедионице Дунавске бановине, која је отворила своју пословницу у Аранђеловцу. Према истраживањима мр Драгана Тодоровића «Доградња Старог здања за време Дунавске бановине (1929-1941)», планирано је да се уложеним новцем „укупна дневна количина воде од 432 метара кубна расподели (...) тако што ће капацитет воде за потребе становника и вила у реону Буковичке бање усмерити 110 кубика“(стр. 38.), што је око четвртине укупних потреба.
Градњу виле свакодневно обилазиле мајка и ћерке
Међу љубитељима копненог туризма у Војводини, налазила се и породица Алфреда и Елизабете Браун који су у граду под Букуљом пронашли свој кутак за омор и уживање у непосредној близини парка Буковичке бање и извора киселе воде. Несумњиво их је и атмосфера о ратним најавама приморала да потраже уточиште подаље од Зрењанина.
Захваљујући Милану Мики Стефановићу (страствени љубитељ аранђеловачких предратних летњиковаца, који је аутора овог текста пре неколико година одвео у „улицу јеврејских вила“) остаје забележено његово сећање на њене власнике. Истраживање Славице Ракић, инжењера катастра СО Аранђеловац, допринело је да се пресудно прошире сазнања и обогати упитник о вилама. „Браункин“ летњиковац је грађен 1938. и 1939. године. 
Вила «Браунка« (фото: Слободан Марковић)
Смештен је у Улици Јосифа Панчића бр.12. Алфред је називом вила „Браункина“, по неписаном правилу, „почастио“ супругу Јелисавету, која потиче од породице Штајн из Панчева. За време док је грађена кућа, Јелисавета је са две ћерке живела у вили „Здравље“, власништво Александра Стефановића (отац Миланов) недалеко од градилишта. Њих три су свакодневно обилазиле градилиште и радовале се сваком кубику материја, уграђеном у вилу.
Алфред Браун је јеврејског (сефард) порекла. Рођен је 1889. године у Ечкој од оца Мавра (Мориц и Моша) и мајке Иде рођене Швајгер. Поседовао је млин за брашно и фабрику тестенине (стр. 102). 
„Листа сведока“ Архива Меморијалног центра холкауста у Израелу о Алфреду Брауну – подаци: Едит Фишер, његова рођака, заточеник логора „Бањица»
Ове податке износи у јавност Едит Пешти Поповић у другом делу веб сајта „Њима је одузето све“, ослањајући са на документе Вишег политичког уреда у Великом Бечкереку (Зрењанин) од 20. децембра 1943. године. Према подацима YAD VASHEM, које преузима Јеврејска општина Зрењанин, Алферд Браун је убијен у логору „Бањица“ 1941. године (стр. 119).
Имућног млинара нацисти ликвидирали у логору на „Бањици“
Писмена потврда ових података од Јеврејске општине Зрењанин, коју потписује Љиљана Попов, председник ЈО Зрењанина, ових дана је стигла мејлом у редакцију Портала Е СТВАРНОСТ. У писму напомиње и сарадњу са Едит. Истовремено, констатује се да је породица Браун пореклом из Ечке (некада Павлово) и словила је за имућну житарску породицу. Користећи свој млин развили су посао и у граду Велики Бечкерек (назив за данашњи Зрењанин до 1935). После Другог светског рата покренут је и оставински поступак за непокретности којима је ова породица располагала. „Листа сведока“, документ о жртвама из Архива Меморијалног центра холокауста у Израелу, ојачава потврду најважнијих биографских података и трагични крај Алфреда Брауна. Документ се заснива на изјави Едит Фишер која је била у логору на Бањици када и њен рођак Алфред.
Рачунајући и Алфреда Брауна, нацисти су убили девет чланова његове фамилије, на почетку Другог светског рата, у логору „Бањица“. Већина ликвидираних је живела у Ечкој у улици Цара Душана број 20.
Подсећању на судбину Браунових додајмо и податак да су Јелисавета (рођена 1909. у Будимпешти) и ћерке Јудит и Вера имале среће да преживе Холокауст.
Иначе, данас су се у вили «Браунка» сместили наследници Ковиљке Павловић, која је дуго година становала у кући првих власника. До сада вили није промењен назив. Вероватно су уважавани Браун и његова породица, први власници летњиковца.
„Браункина“ вила запажен естетски и културололошки чин
Алекса Величковић, мастер инжењер архитектуре, констатује у анализи „Браункине“ виле да представља храбар и бескомпромисан искорак у чисти модернизам у Аранђеловцу и наставља: “У време када је аранђеловачка архитектура (још увек често кокетирала са фолклорним и класичним елементима) како би се допала укусу богате клијентеле, појава оваквог објекта била је јасан манифест новог времена. Овде архитекта не покушава да „умекша” форму нити да се сакрије иза орнамената. Напротив, он слави геометрију и функцију, доносећи дух интернационалног стила директно у срце шумадијске бање. Изградња оваквог објекта тридесетих година није била само естетски, већ и културолошки чин. Док је Европа већ увелико живела у духу модернизма, у мањим срединама попут Аранђеловца, оваква архитектура се доживљавала као ексцентрична, па чак и провокативна. Власници су очигледно желели да кроз архитектуру свог дома покажу раскид са традицијом и припадност савременом европском друштву, чинећи ову вилу статусним симболом једне нове, прогресивне елите.
Архитектонски концепт почива на чистим кубичним формама, али је њихова строгост „омекшана” елементима „аеродинамичког” модернизма (Streamline Moderne). Реализација овако смелих форми захтевала је примену савремених материјала, првенствено армираног бетона. Најснажнији печат објекта носи управо угаона тераса. Уместо оштре ивице, пројектант се овде ослања на експресионистички метод обликовања Ериха Менделсона како би постигао препознатљиву естетику „аеродинамичког” модернизма. Овај потез, упарен са хоризонталним линијама металне ограде, која прати кривину, асоцира на естетику прекоокеанских бродова. На основу видљивих трагова на фасади, може се претпоставити да је ову композицију употпуњавао вертикални јарбол - вероватно са интегрисаном, скривеном громобранском инсталацијом. Постављен као контратежа хоризонталама, он би додатно појачавао наутичку симболику, с обзиром на то да је на вилама оваквог стила то био готово незаобилазан детаљ. Посебно упадљива карактеристика виле је одсуство крова у традиционалном смислу. Архитекта овде примењује принцип „равног крова”, или прецизније – вешто скривене благе кровне равни иза високих атика. Овим потезом постигнут је ефекат идеалне геометријске форме којој су тежили модернисти, пркосећи локалним климатским предрасудама о неопходности видљивих кровних стреха. Фасадно платно је потпуно лишено декорације. Масивна камена сокла (постамент) обрађена је локалним буковичким каменом, чиме се објекат визуелно „уземљује” и повезује са тереном, стварајући контраст са глатком фасадом.
Вила «Браунка« у 3Д формату (аутор: Алекса Величковић)
Распоред прозора на фасади прати унутрашњу функцију. На приземљу отвори су велики, обезбеђујући обиље светлости и визуелну везу са околином. Насупрот томе, горња зона која представља такозвани спаваћи тракт перфорирана је низом мањих, квадратних отвора који прате ритам фасаде, стварајући контраст приземљу и наглашавајући зону интиме. Поред улазног трема и формиране заобљене терасе изнад, налазила се још једна приземна ненаткривена тераса са погледом на двориште, сакривена од посматрача са улице. Иако немамо увид у оригинално стање ентеријера, можемо претпоставити да је пратио спољашњу естетику.
„Браункина“ вила је сведочанство архитектонске храбрости како пројектанта, тако и наручиоца. Она није покушавала да се стопи са околином опонашајући прошлост, већ је својом формом, чистим линијама и модерним духом донела дах Европе у Аранђеловац. Овај објекат потврђује да је Аранђеловац активно учествовао у креирању модерног идентитета тадашње државе. Иако су и друге модернистичке аранђеловачке виле тог времена задовољавале функционалне принципе унутрашњег обликовања, оне су правиле компромисе у спољном обликовању, задржавајући традиционалне четвороводне кровове или симетрију. „Браункина“ вила се издваја као најчистији пример управо зато што модернистичка начела спроводи до краја, усвајајући и естетски канон модерне – равни кров и кубичну, асиметричну форму, без уступака традицији.
Нажалост, судбина „Браункине“ виле дели трагичну причу већине предратних аранђеловачких вила. Данас је она готово непрепознатљива, девастирана деценијама небриге и неадекватним преправкама. Најтежи ударац изворности објекта задат је застакљивањем улазног трема. Затварањем тог простора и његовим претварањем у локал, тај најупечатљивији елемент објекта је поништен. Од некадашњег лепог и ретког примера модерне у Аранђеловцу, остали су само обриси, скривени испод слојева неукусних преправки,“ закључује Алекса Величковић.