Цртеж: Вила Росандић, 3Д формат (Алекса Величковић)
Пише: Мирослав Буца Живановић
ЈЕДНА ВИЛА ЈЕДНА ПРИЧА - Тома Росандић, један од најпознатијих југословенских и српских вајара, у својој вили подно Букуље, уочи Другог светског рата, клесао скулптуре и одмарао са супругом Маријом Маром Росандић.
Вила и присуство чувеног брачног пара, остало тајновито за ширу јавност, док екипа еСтварости није отворила врата летњиковца и сазнала низ података везаних за њихово име, присуство у Аранђеловцу и виле, у чијем обликовању се препознаје Томин рукопис. “Вила Росандић” - део пројекта “Туризам за сећање – непоновљив доживљај могуће туристичке атракције?” Захвалност Музеју града Београда што је помогао да обелоданимо део живота еминентног уметника, као и супруге Марије, прве даме фотографије југословенских и балканских простора.
Према истраживањима Славице Ракић, геодетског инжењера у катастру СО Аранђеловац, сазнањима Милана Мике Стефановића, доброг познаваоца аранђеловачких прилика пре Другог светског рата и одговорима у упитнику редакције „Стварности“, вила је нејвероватније направљена 1939. године.
Поред чувеног брачног пара Росандић, сувласници виле у улици Јосифа Панчића бр 5. били су: Смиља Јосифовић, жена Иванова, рођена Срдановић из Београда и Богдан Алексић, инжењер Фабрике штирка из Панчева.
Својеврсну потврду о вили даје Смиља М. Стијовић у фусноти на 43. страници докторскога рада „Музеј Томе Росандића у Београду“, она наводи: „Тумачећи Росандићеве цртеже његове виле у Аранђеловцу (који се чувају у Музеју града Београда), стиче се утисак да је тежња уметника да своју вилу на Сењаку обликује у духу фолклоризма била његова идеја, јер вила у Аранђеловцу поседује идентичне карактеристике.“
Тома Росандић - од каменоресца до угледног вајара
Тома Росандић (Томазо Винченцо, 1878-1958), рођен је у Сплиту (Аустроугарска) у радничкој, каменорезачкој породици. Oтац Антонио (Анте у катастарским књигама) био је зидар и каменорезац, тако да је сину пренео вештину баратања длетом и чекићем. Мајка Томина Мулановић Росандић била је кројачица. По завршетку основне школе, Тома се опробао у радионици сплитског каменоресца Билинића, у којој упознаје Ивана Мештровића. 
Тома Росандић, (аутор: Мара Росандић)
У његовом атељеу је наставио школовање у Бечу, што је допринело да се Росандићева каријера креће узлазном путањом. Историчари уметности наводе да је први његов рад била Статуа Христа. Ускоро долази и успешна 1906. година, када је награђена Томина скулптура на изложби у Милану. У оквиру павиљона Краљевине Србије појавио се на међународној изложби у Риму 1911. године.
Уочи Великог рата Тома се настанио у Београду. Током ратних дана, повлачио се са српским војницима, делећи судбину емиграције. Кратко је био у такозваној ратној цензури у Нишу, а затим емигрира сељакајући се по Италији, Швајцарској, Француској и Енглеској. Током већег дела рата, излагао је на многим изложбама у Лондону, Лиону и Женеви 1917. године, наредне у Единбургу, Манчестеру и Глазгову. После рата представио се својим радовима 1919. у Паризу и Брајтону.
Прве године ослобођења Росандића чека професорска каријера на Уметничкој школи у Београду. Саградио је, по својим нацртима, кућу на Сењаку 1928. године, у којој је радио и живео са супругом Маром до своје 80. године. Поново је њихов дом, захваљујући Марином кулинарском таленту и Томиној комуникативности и популарности, постао стециште окупљања уметника и љубитеља уметности. Кућу је завештао Београду, да би од 1963. у њој била отворена музејска поставка.
Росандић достиже вајарски зенит између 1930 и 1939. године. У том периоду његово име се јавља међу оснивачима Уметничке академије у Београду 1937. године у којој је био први ректор. Истовремно, био је професор уметничке школе у Беграду. Постао је редовни члан одељења ликовних и музичких уметности САНУ 1948. године.
Росандићев стваралачки опус обухвата: портрете (бисте, монументалне скулптуре), јавне и надгробне споменике. Најпознатије његово дело је скуптура Играли се коњи врани и са њима див јунаци изливена у бронзи и 1938. године постављена испред скупштине у Београду. 
Играли се коњи врани и са њима див јунаци – најпознатије дело Томе Росандића
Импресивно дело Росандића технички је остварио вајар Сава Сандић, а изливање је поверено Миодрагу Јеремићу у Врчину. Заједно са Сретеном Стојановићем, Ристом Стијовићем и Петром Палавичинијем представља четверац најистакнутијих протагониста српске савремене скулптуре.
Мара «шкљоцала» фотоапаратом професионално и за своју душу
Марија Мара Росандић Богдановић (1883-1954) рођена у богатој и угледној породици у Руми, прва је дама српске фотографије и Балкана. Њени родитељи имали су седморо деце. Отац Јован се, игром неповољних околности, нашао пред финансијским банкротом, Марија је морала, одмах после студија фотографије у Минхену, да научи како се зарађује новац.
Кретала се у кругу интелектуалаца са југословенских простора. Најчешће се виђала са Иваном Мештровићем и Томом Росандићем. По завршетку двогодишњих студија, опробала се у Минхену као стручни сарадник првог српског часописа „Фотографски преглед“. Доласком у Загреб распламсала се емотивна веза Маре и Томе, који је већ важио за вајара на гласу. У потрази за новим уметничким изазовима и послом, Тома и Мара се селе у Беч, где су се венчали 1912.године. Због изражене непријатељске атмосфере према људима са простора јужних Словена, досељавају се у Београд. 
Марија Мара Росандић, аутопортрет
Приврженост мајсторском занату потврђује као један од оснивача Фото клуба 1928. године у Београду. Мара се изборила за место међу елитним фотографима (сликала је еминентне личности тадашње културе, јавног и политичког живота) предратног и послератног Београда.
Остаће забележено да је Мара једина својим објективом „регистровала“ и чувала слике Томиних вајарских дела, од којих је велики део уништен или нестао. Мада са Томом није имала деце, Мара је усвојила и однеговала Смиљку Богдановић, ћерку брата Бранислава.
Захваљујући фотоапарату, Марија је оставила историјске документарне портрете београдске и српске елите после Првог и Другог светског рата: Милоша Црњанског, Бранислава Нушића, Жанке Стокић, Станислава Кирова, Милана Кашанина, Тина Ујевића, Зоре Петровић, Мила Милуновића, Моше Пијаде... Када је заувек склопила очи, комплетна њена документација је нестала. Мало је познато да је Мара била плодан уметник у области текстила, израђујући таписерије, завесе и столњаке у својим становима и кућама.
Умрла је 1954. године. Имала је последњу жељу да над њеним гробом на Новом гробљу у Београду буде подигнута Томина скулптура „Харфиста“. Међутим, сломљени Далматинац, поклони свој студио на Сењаку држави и врати се у Сплит, где је преминуо 1958. године.
Зашто су Тома и Мара изградили вилу у Аранђеловцу?
Највероватније три разлога су допринела да Росандићи изаберу Аранђеловац и у њему подигну летњиковац. Близина венчачког рудника мермера, погодног за клесање и уметничко обликовање, донекле наговештава најважнији разлог. Друго, Тома је у то време био (проводећи сате и дане у уметничкој радионици) већ доста загадио своје дисајне органе. У неколико текстова дневних листова тог периода наглашава се („његово лоше здравље“). Веровали су да ће шетња парком Буковичке бање и близина Букуље, бити од користи. Супруга Марија Мара препознала је у прелепом крајолику Буковичке бање, прилику да задовољи свој изузетан порив сликања фотоапаратом.
Недавни обилазак темељно озидане и не баш очуване куће Росандића, открива неколико важних детаља. Кућа је грађена на два нивоа-сутеренском и приземном. Садашњи власник Павао Ракић, (станује у делу где су се некада удомили Росандићи) је радо пристао да покаже ауторима фељтона изрезбарене унутрашње дрвене греде у деловима просторија. Унутрашњим степеништем спуштамо се у доњи део стана у коме је смештен сутерен, габарита једанаест пута девет метара. Уочљива је и ванстандардно висока таваница. Овде је Тома Росандић сместио једну од више својих вајарско-клесарских радионица. Тиме се потврђује да је велики вајар планирао да у вили одмара са Маром и клеше камен, од кога се није одвајао. Вилу под хитно претворити у Музеј Томе и Маре
О вили брачног пара Росандић занимљиво стручно мишљење даје Алекса Величковић, мастер инжењер архитектуре, стављајући у први план потребу њене заштите, обнављања и претварања у Музеј Томе и Маре Росандић.
Величковић каже: „Анализом пројектне документације виле Томе и Маре Росандић у Аранђеловцу, која нам је љубазношћу одговорних Музеја града Београда стављена на увид, уочљиво је да се кућа састоји од сутерена и приземља, димензија 11 × 9,25 метара. Спољашљи зидови сутерена пројектовани су од камена дебљине 50 центиметара. 
Вила Росандић, 3Д формат (аутор: Алекса Величковић)
Сутерен је организован тако да задовољи и стамбене и професионалне потребе вајара.У овом делу су се налазили гаража, која је истовремено служила као вајарска радионица, соба за шофера (лево од гараже), соба за послугу и кухиња (десно од гараже). Просторије за шофера и послугу имали су независне улазе. Од сутерена до приземља воде бочне спољашње степенице, украшене жардињерама са цвећем, чест декоративни мотив предратних бањских и градских вила. Степенице се пружају до трема, главног репрезентативног улаза у кућу.
Приземље представља компактну и практичну стамбену целину коју чине: дневни боравак са трпезаријом, собом и спаваћом собом са купатилом. Кухиња (са припадајућом оставом) има директан излаз у двориште. Зидови приземља (зидани једним и по комадом опеке дебљине 38 центиметара) одговарају уобичајним стандардима тог времена и дају кући масивност карактеристичну за овакве објекте.
Вила Росандић (фото: Слободан Марковић)
Вила је обликована у духу фолклоризма и грађена је по узору на традиционални моравски тип куће. То се уочава, пре свега, по аркадама на трему, који су препознатљив мотив народног градитељства. Стубови на трему су изведени од дрвета, са фино исклесаним дуборезима по ивицама, док се на врху завршавају украсним дрвеним венцем. Стреха је богато обрађена дрвеним профилисаним елементима. Неки од њих су и данас сачувани на појединим деловима фасаде. Посебно је упадљива фино обрађена дрвена столарија са пуним дрвеним капцима, који су савршено уклопљени у фолклорни дух виле и дају јој изразиту аутентичност и топлину.
Кров је на четири воде и покривен бибер црепом. На крову су се налазиле скривене олучне хоризонтале. Масиван камени постамент приземља и сутерена визуелно „усидрава“ кућу у терен и ствара композицију која веома подсећа на добро познати тип моравске куће.
Унутрашњост куће такође носи снажан печат фолклорног израза и уметничког сензибилитета самог власника. На таваницама су видљиве дрвене греде, подашчане фино пречишћеним фоснама тамније нијансе. Делови зидова обложени су дрветом са декоративним дуборезом, што унутрашњости даје топлину, рукотворност и препознатљив уметнички тон. Мада пројектант није поуздано идентификован, основана је претпоставка да га је израдио познати архитекта Ђура Бајаловић, према замисли Томе Росандића. У прилог овој претпоставци наводи се чињеница да је Росандићева кућа на Сењаку документовано пројектована управо од стране Бајаловића. Она је такође обликована у духу фолклоризма и садржи низ мотива готово сличних онима на вили у Аранђеловцу, која је у односу на оригинални пројекат током изградње, претрпела ситне измене, без нарушавања основне идеје и концепције.
Иако је вила Томе Росандића један од ретких материјалних трагова боравка овог великана у Аранђеловцу, данас је у готово потпуно девастираном стању.
Дограђена је са три стране, без икаквог поштовања изворног пројекта, тако да је сачувана само једна фасада - и она у великој мери нарушена.
Уместо да ова кућа буде заштићена, стручно обновљена и претворена у Музеј Томе Росандића - или бар у летњу вајарску школу која би оживела дух стваралаштва због кога је овај дом и настао - објекат је препуштен стихији, импровизацијама и потпуном одсуству бриге власника и одговорних општинских служби.
Град је тако пропустио прилику да се поноси чињеницом да је један уметник тог формата изабрао баш Аранђеловац за свој летњиковац. Уместо храма културе, образовања и идентитета, добили смо пример небриге и неразумевања сопствене баштине“, изричит је Алекса Величковић.
На Порталу Е СТВАРНОСТ наставићемо објављивање прича о аранђеловачким вилама, све у нади да ћемо заинтересовати надлежне да овој значајној културно-историјској баштини поклоне, бар, минималну пажњу. Тек кад ентузијасти буду подстакли надлежне да се прену указаће се и трачак наде у реновирање вила и њихово уподобљавање за туристичке посете. Када се то буде десило постаће и извесна реализација пројекта о аранђеловачким вилама и туризму за сећање по непоновљивим доживљајима после боравка у овдашњим вилама (ако до тада виле претекну у коштацу са зубом времена и нашим менталитетом).
Напомена: Пројекат „ТУРИЗАМ ЗА СЕЋАЊЕ: Туристичке атракције Буковичке бање и Аранђеловца као непоновљиви доживљаји“ је суфинансиран из буџета Општине Аранђеловац на основу Уговора о суфинансирању пројекта у области информисања, који су закључили Општина Аранђеловац (број: 01-1 400-1459, од 2.6.2025. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-225, од 6.6.2025. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.