Љ. Стојановић
Након шест представа које је аранђеловачка публика имала прилике да прати током Другог фестивала малих позоришних форми, посетиоци су највише гласова доделили представи „Воз“ Звездара театра.
„Импресивна и надахнута глума два велика уметника, Воје Брајовића и Сергеја Трифуновића, освојила је срце публике у Аранђеловцу , наградивши их гласним овацијама и дуготрајним аплаузом“, пише у саопштењу Центра за културу, који је и организатор фестивала.
Осим награђене представе, Аранђеловчани су били у прилици да погледају „Демократију“ Зијаха Соколовића, „Све што сам прешутјела“ у извођењу Мие Беговић, „Свакодневну кому“ Ивана Томића, „Академију смеха“ Атељеа 212 у тумачењу Горана Јевтића и Уроша Јаковљевића, као и премијерно извођење монодраме „Сујеверице“ Марије Кнежевић.
Иначе, десет година се представа ВОЗ Звездара театра у Београду играла у земљи и иностранству, да би је коначно и аранђеловачка публика видела на Фестивалу малих позоришних форми. Она, међутим, прераста тај формат, јер се с правом гледа као целовита позоришна представа, не само због тога што траје пуна два сата, већ што су глумци Воја Брајовић и Сергеј Трифуновић својим раскошним талентима заокружили једно уметничко дело.
Вредност те представе, тако, произилази из количине уложеног осећања, из ширине концепције, из степена проницљивости, а срећно укомпоновани ликови нису заслуга само сценског израза, него услов да их публика прихвати као део свог животног искуства.
Искрени и дуготрајни аплаузи, а посебно када су на самој „рампи“ глумци предложили и један аплауз за студенте, присутни у сали, а била је пуна, су, свиђало се то некоме или не, експлозијом одушевљења изнели свој друштвени став. Исто као и на представи „Академија смеха“ када су Горан Јевтић и Урош Јаковљевић развили транспарент с натписом: „Студентски захтеви су и наши захтеви“!
Инспирисан делом америчког писца и драматурга Кормака Макартија, Воја Брајовић се потписује као редитељ, али је и адаптирао Макартијев текст, јер је, како је једном изјавио, желео да подстакне критички однос и свест о томе „куда иде овај свет“, истоветно питање које је постављено у већ спомињаној „Академија смеха“. Инсистирајући на човекољубљу које може да спречи пропаст цивилизације, Брајовић у самој представи више пута потенцира културу, музику, књижевност, уметност уопште, јер сматра да је то срж свачијег битисања на овом свету.
Два сата непрестаног дијалога између два потпуно различита света – професора и бившег робијаша, који га спасава да не заврши на шинама брзог воза од 120 километара на сат, је сиже радње. И ту више нема шта да се дода. Али, од тог тренутка и тог јединог дана, који је оквир целе приче, почиње велика филозофска расправа о смислу живота.
Бели, кога тумачи Брајовић, који је прочитао стотине и стотине књига као професор је атеиста и не верује у Бога и загробни живот. Дражи су му смрт, мрак и тишина од било које друге библијске проповеди коју му намеће Црни, бивши наркоман и робијаш у лику Сергеја Трифуновића. Њих двојица се у жестоком и непрестаном дијалогу „рву“ на позорници. Бели све време објашњава Црном како је живот бесмислен и треба се убити, а Црни, који га је спасао смрти на железничкој станици упућује га на једну једину и истинску књигу овога света, „књигу над књигама“. На Библију, која није у листовима и папиру, јер их можеш поцепати и бацити, већ у срцу.
И, да није било те огромне глумачке енергије, која се расипа по читавом гледалишту, представа би можда некоме била и досадна. Она је, ипак све, само не то. Напротив. Врло је дубока и истинита. Нихилистичка са једне, а хришћанска са друге стране. Ипак, Бели одлази да се убије, да буде у свом мраку и тишини, јер сматра да је то боља опција од некаквог раја, за који нико не зна да ли заиста постоји. А смрт је извесна.
Брајовић, као редитељ, прибегао је већ познатом приступу да се и публика увуче у догађај. Прво, светла се у гледалишту не гасе, све је, дакле, позорница, а они се сасвим природно ту и тамо шетају кроз редове не престајући да међусобно разговарају, тако да је публика, хтела не хтела, принуђена да (са)учествује у читавој причи.
Представу је носио Трифуновић по енергији и количини текста који је, понекад брзо и неразговетно изговарао, што, иначе, карактерише његов „стил“, док је Брајовић својим ставом, мирним гласом и прецизном дикцијом био његова неопходна противтежа. Снажна драма која отвара многа егзистенцијална питања. Сада и увек.