Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 87. истраживању о адекватном моделу пољопривреде Србије, бавимо се националном аграрном политиком као изразом једне од три идеологије модерне.

Драгољуб Мићуновић, Вук Драшковић, Војислав Шешељ и Војислав Коштуница, по питању стварања српског семантичког поља, за шта је синоним мета речник, нису урадили ништа, али Свети Николај Српски, Свети Јустин Ћелијски, Димитрије Љотић и Милан Недић пре једног века јесу. Покушај да се формира српско семантичко поље је носио назив Светосавски национализам, 30-тих година прошлог века. Тај мета речник треба поново открити, оживети и очистити од нетачних места. Једно такво место је спознаја да су Светосавље и национализам неспојиви из угла неспојивости хришћанског и гностичког мишљења. Верујући људи не припадају модерни, она припада Западу. Ми не припадамо западној цивилизацији.

Појам „Светосавски национализам“ мора бити промењен изостављањем гностичког „национализам“. Термин Светог Николаја Српског „Теодулија“ као пут и начин живота српског народа је за ту замену адекватан. Гностичко мишљење функционише на својим архетипима од којих је један – апсолутно зло. Врћење у затвореном кругу модерне је могуће, јер лаж либерализма говори да су апсолутно зло национализам и комунизам. Национализам то исто говори за либерализам и комунизам, а комунизам за либерализам и национализам. И тако вековима. Како нас не би више обмањивали, сву терминологију модерне је нужно одбацити и користити хришћанску. Разне невладине организације, чија је сврха држање Срба у затвореној ноосфери Уробора модерне, који јури свој реп око празне приче, треба оставити да се свађају саме са собом. Националну аграрну политику као забуну морамо ставити у тачан контекст.

У предавању официрима ФСБ-а, које је видео готово сваки становник планете који говори руски језик, као и у каснијим предавањима, Виктор Јефимов је описао начин обмањивања маса кроз историју. Најпре се истина гурне у страну неком великом лажју. Истурена лаж се подели на два или више делова који се сукобљавају међусобно и трајно одвлаче пажњу са истине. Друштво без истине бива гностички вођено ка самоуништењу. Модерна је огромна лаж која у себи садржи: либерализам, конзервативизам, социјал-демократију, национал-социјализам, национализам, комунизам, социјализам, расизам, фашизам, капитализам, итд. Сви делови лажи су у непрестаном сукобу зарад прикривања истине. Све термине модерне треба уклонити из семантичког поља, укључујући и национализам као нашу тему. И национализам има сврху обмане.

Либерализам из претходног прилога је карактеристичан само за западну цивилизацију. Осталих седам Хантингтонових цивилизација га немају. Историјски, либерализам се развио током 19. века. Сменио га је национализам уводећи нас у Први светски рат. Национализам је затим сменио комунизам који је доминирао највећим делом 20. века, да бисмо се поново вратили либерализму 90-тих, Фукујаминим „Крајем историје и последњим човеком“. Четници и партизани су „поражени“. Либерализам је победио национализам у Другом светском рату, а комунизам почетком 90-тих година прошлог века. Уробор јури свој реп кроз векове. Либерализам је усамљен и на издисају, али само до нове прилике да га назовемо апсолутним злом и наставимо врћење у кругу обмана модерне враћајући се лажи национализма. Историја се понавља тамо где нема духовног напретка – субјектности. Данас, исти политички сценарио се дешава на Западу Европе као и пре једног века пред избијање Другог светског рата. Либерализам, због онтолошке празнине коју ничим не затвара, већ тражи решење у сакрализацији света – тржишту, демократији и елити, у суштини чак не нуди никакву политику, па ни аграрну политику. Аграрна политика као и свака политичка делатност има религиозни карактер, претендује на свеобухватност свих па и духовних аспеката живота. Либерализам религиозни карактер нема. Национализам има, али нетачан. Национализам затвара онтолошку празнину Уробора сакрализацијом нације. Нацијом замењује Бога. Национализам чупа крст из круга Уробора и на место крста поставља државу. Истина се замењује лажју. У Књизи Псалама, у 10 псалму постоји стих: „Кад је разрушен темељ, шта да ради праведник“? Поново се враћамо на питање: „Како човеку дати срећан живот?“ Гностичко решење је стављањем постојања испред свести. Стављањем постојања испред онтолошког и моралног, све постаје дозвољено. Ево како то тачно функционише.

Гностичка мисао тражи решење у греху. Реч грех на грчком има техничко значење „промашаја при гађању мете стрелом“. Разлика између хришћанске и гностичке мисли је у полазишту. Хришћанско мишљење полази од искривљености људске воље због које смо изгнани из Раја. Гностичка мисао супротно, полази од искривљености света као несавршеног, којег је зато потребно мењати. У темељу гностичке мисли је окултна прича о томе да је богиња мудрости родила сина у вези са неким од нижих богова. Бог рођен из неадекватне везе је Демијург, стваралац света у коме живимо. Наш свет је несавршен, јер је и сам бог који га је створио несавршен. И шта је тада дозвољено гностицима? Дозвољено је да траже бекство из таквог света. Уместо да хришћански поправљају људску вољу „из које је одапета стрела“, гностици грех исправљају тако што померају мету тамо где је стрела пала. Тако грех „престаје“ да буде грех. Притом су све „стреле модерне“ са малом грешком коју Гасетов човек масе не уочава. „Милиметарска грешка“ Џона Лока је током 400 година довела до либерализма, који жели самоуништење човека као непотребног у свету у коме је и Бог непотребан, несавршен. „Милиметарска грешка“ Жан Жака Русоа је довела до нацизма – жеље да на свету постоји само један народ. У несавршеном свету Демијурга се рађа национализам као гностички пројекат у коме је представа о свету важнија од стварног света. Национализам без Бога је лаж која постојање ставља испред свести, просјачку логику ставља испред поретка света. У просјачкој логици у којој је важно само постојати, Србин образ продаје за пар предизборних камиона ризле, белу технику или новац.

Национализам у Енглеској има замисао да тржиште сакрализује као алтернативу рата свих против свих Томаса Хобса, али у економији која „разрешава“ проблеме друштва и води благостању. У Француској национализам има салонски, елитистички карактер по принципу изабраности. Оно што је Карл Маркс за комунизам, то је Жан Жак Русо за национализам. Русоова идеја је смена опште воље републике – једнодушношћу. Општа воља се мора претворити у једну вољу. Држава се мења из општег добра у једно добро – нацију. Свето тело сувереног краља се замењује народим суверенитетом. У Немачкој и Италији, национализам такође добија облик једине исправне религије. У протестантској Немачкој без олтара, без целокупне Библије, без манастира, поста и литургије гностичко мишљење се развијало најјаче. Филозоф Јохан Фихте на почетку 19. века формулише немачки културни национализам. До тада је Немачка подељена између 300 и 800 кнежевина. Немци немају идеју смене суверенитета краља суверенитетом народа као Французи. Немци су, по Фихтеу, посебна нација коју ће култура ујединити. Немци се нису освестили и реализовали. „Дан Немаца“ кад наступи, тада ће се испунити њихова божанска мисија на читавој планети. Самопожртвовање има смисла само уколико је за земљу, а не за Бога. Национализам је по Фихтеу, „једина форма религије која заслужује постојање“. Хришћански пут обожења у Фихтеовој верзији постаје пут поистовећивања појединца са нацијом и сједињење са нацијом. Нација у Немачкој постаје божанска замисао. Пасионирани набој који постоји код Немаца већи је него код свих других народа и из тога потиче изузетност Немаца. А зашто они нису изузетни већ сад? Зато што треба да се ослободе, да као Јевреји „изађу из Египта“. Слична нарцисоидна идеја о изабраности постоји и код Француза и код Италијана и код Пољака и код сваког народа западне цивилизације. Посебно важна идеја је да успех национализма није могућ без просвећене елите надахнутих појединаца који поседују тајна виша знања. Свакој нацији треба свој Мојсије и жели за себе улогу Јевреја из Библије. Притом пророк нације не води ка Богу већ ка нацији. Нација је самодовољна. Елита је представник истинске воље народа, а воља народа је воља Бога. Демократија је литургија без Бога, процес потврђивања наше сличности и истости. Демократија је свето оружје национализма. Зато је толико бране и величају.

Идеја изабраности нације је довела до рушења империја: Турске, Аустроугарске, Русије, итд. У периоду пре интензивне модерне разни народи су унутар империја пливали „као маст у води“ без трвења и у складу. Тек 19. век доноси несрећу безбожног национализма. Држава је због принципа изабраности дужна да монополом насиља ради на изузетности нације. Национализам као литургија без Бога, због изостанка љубави, не трпи различитост. Унификација свих врста потире разлике традиција и језика. Држава намеће један језик и једну граматику. Пример Лава Гумиљова је Француска у којој се губи баштина 120 етничких група насиљем претопљених у једну нацију. Масовно образовање је плод национализма. Нема краја низу налажења разлика које треба уништити. Главни проблем и национализма је јурење за својим репом у непрестаном измишљању нових идеја како закрпити онтолошку рупу. Запад је велики потрошач идеја, како примећује Емир Кустурица.

Нација је измаштано друштво, мета која је померена на место на које је пала погрешно одапета стрела. Пре 19. века самоопредељење се вршило на основу два критеријума: 1) религије и 2) оданости краљу. У Србији се у документима такав начин идентификације људи задржао до Другог светског рата. Без темељног познавања књиге „Два краљева тела“ Ернста Канторовица, политичар у Србији не би смео да добије лиценцу за бављење политиком. Поредак: Бог на небу, краљ у држави и отац у породици, гностичко мишљење пресеца тврдећи да је „глас народа глас Бога на земљи“. Лажном масовном демократијом замењује Бога и руши морал човека. 

Ђорђо Агамбен у књизи „Опус деи“ увиђа да код национализма нема места за компромис какав постоји код либерализма. Национализам је тоталитаран и почива на дехуманизацији других људи „који ометају свету мисију нације“. Други људи се морају или одселити или умрети. Безбожје од национализма чини најопаснију од три модерне идеологије. И то је разлог да се реч „национализам“ уклони из појма „Светосавски национализам“.

За утврђивање контекста националне аграрне политике је битан светоназор. Национализам је настао из идеје братства Француске буржоаске револуције, али не директно из просветитељског светоназора као либерализам већ из романтичарског светоназора као реакције.

Просветитељски светоназор у центар ставља разум, науку и критичко мишљење као главни пут за напредак човечанства. Заснива се на слободи појединца, вери у прогрес помоћу разума. Романтичарски светоназор је реакција на рационализам просветитељства. Даје предност субјективности, емоцијама, индивидуалности, идеализује далеку прошлост, мистику и одушевљен је природом. Просветитељски светоназор почива на разуму као суду истине и противник је традиције и религијских догми. Романтичарски светоназор слави осећања, интуицију, машту и оригиналност. Просветитељски светоназор велича научни метод. Романтичарски светоназор мистичне теме и страст. Просветитељски светоназор инсистира на одвајању цркве од јавног живота државе. Романтичари величају природу и бекство од јавног живота. Просветитељство верује у стално унапређивање друштва кроз образовање. Романтичари величају традицију, фолклор, језик и историју. Просветитељство велича индивидуализам, људска права, слободу говора и једнакост пред законом. Романтичари величају индивидуализам кроз херојство, бунт и генијалност, који се супротстављају друштвеним нормама. Ово су супротстављени светоназори. Који од три основна дела лажи модерне припада ком светоназору? Просветитељском светоназору припадају либерализам и комунизам, док национализам припада романтичарском светоназору. Оба светоназора припадају гностичком мишљењу.

СРБЗЕМ аграрни кластер, чије је описивање сврха серијала је део поимања целине личности човека као ратника, научника и организатора, где ратнику припада вера, научнику знање, а политичару организовање. Аграрну политику ваља посматрати као организовање. Гностички утопијски пројекти либерализма, национализма и комунизма су оно што „Светосавска Теодулија (национализам)“ организационо надилази. Бескаматни концепт новца као хришћански и Бескаматна пољопривредна банка су за модерну неприхватљиви. СРБЗЕМ идеја о вертикалној интеграцији репро-целина сваке пољопривредне делатности постоји и у либерализму и у национализму и у комунизму. Либерална протестантска гилда и цех су се развили до нивоа да су немачки трговци формирали тзв. ханзеатску државу. Националистички пројекат фашиста је формирао корпоративну државу као начин да се заобиђе грешка масовне демократије либерализма. Комунизам је као реакција на либерализам и национализам у Србији имао Већа удруженог рада у уставу 1974. године, што је исто интегрисање „од њиве до трпезе“.

Где је проблем? У сваком од гностичких пројеката идеја је стварање субјекта са стратегијом. Политика као доношење одлука за друге људе стратешки води ка циљу унутар неке релевантне игре. Држава не сме да буде жртва и посматрач већ субјекат, аутор и суверен. И ту долазимо до проблема граница игре. Само субјекат има стратегију. Сваки национализам се у глобалним и дугорочним границама игре јавља само као објекат, а не као субјекат, јер је територијално ограничен државом. Сагледавање овог аспекта аграрне политике зависи од цивилизацијског оквира. У хришћанској култури у крајњој инстанци само Бог је субјекат на временски и просторно бесконачним оквирима игре. У будистичкој култури нема чак ни субјекта. У индијској култури време је циклично и нема простора ни за какву стратегију, итд. Како би остварили субјектност и стратегију у највећим могућим границама игре настају „хиљадугодишњи пројекат Ватикана“, „историјски пројекат Јевреја“, „интернационални пројекат Коминтерне“, „ЕУ наддржавни пројекат“, итд. Државе (нације) су за историјске пројекте великих игара само објекти из којих се црпе ресурси. Нису субјекти! Немају Бога. Шта нам је тада чинити са гностичким пројектом нације? И он завршава у ентропији као и сви утопијски пројекти модерне, цури кроз онтолошку рупу. 

Уколико српски народ не жели да буде жртва у историјској игри, мора да организује свој историјски пројекат, своју субјектност. Потребни су српски историјски пројекти који читавом свету нуде нешто ново. У аграрној политици новост је сељак као носилац етногенезе народа – власник и одлучилац. Свети Николај Српски је о црквеној кодификацији сеоске економије српског народа писао као појави истог ранга по значају са Косовским Заветом или Карађорђевим устанком. СРБЗЕМ је покушај да се православни начин живота села одржи и постане трајан, историјски пројекат српског народа. Монархија и Српска Православна Црква немају декларисане историјске пројекте. СРБЗЕМ претендује да буде српски историјски пројекат под патронатом Цркве и Краља са хришћанским, а не гностичким мишљењем. 

Хришћанско мишљење надилази гностичко мишљење. Аграрна политика није питање само идеологије. Реч идеологија Антоана Дести де Трасија је настала 1796. године и израз је гностичког мишљења. Термин идеологија се данас користи потпуно нетачно, јер се сматра сврхом постојања државе. Тако је користе неадекватни политичари и бирачи, одрасли људи сведени на ниво полусубјеката модерне. Валериј Петухов, професор опште психологије, полусубјекте препознаје као људе који користе сувишне речи. Идеологија је једна од речи која садржи циклични апсурд „масне масти“, „мрачног мрака“ и „смисловог смисла“. Буквално преведена на српски реч идеологија значи „смисао о смислу“. Проблем сваке гностичке идеологије је затвореност. Мисао која ту ситуацију описује гласи „да људи који живе у тегли, мисле да је поклопац небо“. 

Идеологија је термин који описује затворени систем мишљења. Идеологија престаје да буде „поклопац који се сматра за небо“ када се сагледа као један од шест средстава управљања државом. Управљање светоназором подиже поклопац идеологије. Светоназор, хронологија и идеологија су три нематеријална средства управљања државом у „Концепцији друштвене безбедности“ Виктора Јефимова. Идеологија је објективан систем идеја у виду правних норми и прописа. Узимати идеологију за крајњи домет људске мисли је израз друштвене и личне регресије. Светоназор је субјективан и отворен, изнад идеологије. Аграрну политику треба посматрати као део светоназора, а не идеологије, део отвореног, а не затвореног ума. Западно трошење идеја смењује идеологију за идеологијом уз огромне деструктивне последице. Да бисмо то избегли потребан је историјски раст духовности Кључевског, аристократско друштво Гасета и управљање светоназором Јефимова. Светоназор подразумева кретање, а идеологија стајање. Национална аграрна политика је као стајање „унутар тегле“, унутар једне утопијске идеје, неприхватљива. 

Национална аграрна политика је само делимични допринос Светосавској Теодулији унутар које су тек људи који мисле својом главом окупљени љубављу око општег блага, на путу ка Богу.