Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 89. истраживању бавимо се актуелном неомарксистичком аграрном политиком Франкфуртске школе, чији је пројекат Европска унија и Заједничка пољопривредна политика, коју тежи да спроводи министарство пољопривреде Републике Србије.
Пре истраживања православне аграрне политике требало би развејати привиде зла на власти. Највећи привид и снага зла је што се прави да не постоји. Тачно је да се власт осваја тако што неко пређе са стране власти на страну опонента, али је питање „ко на чију страну прелази“? Ко су ти који би требало да издају власт и пређу на другу страну? Они су и пришли власти, јер су ставили постојање испред свести. То су људи који ће променити страну из страха. Са таквима се не прави савез, већ се потчињавају. Они не функционишу по духу и љубави већ из страха, интереса и прорачуна.
„Како човека учинити срећним?“ – основно је политичко питање и одговор мора бити: стављањем свести испред постојања, духа испред речи и дела, како то описасмо у закључку претходног прилога. Савеза са гностичким пројектима не може бити. Савез са гностицима значи потчињавање злу. Данас Вучића руши савест народа. Савест потиче од Бога, од оног што Србе чини Србима.
Суштина актуелне аграрне политике је слабљење до уништења. То је последица доминације гностичког и изостанка хришћанског мишљења у пољопривреди. Уништење је циљ марксизма као гностичког пројекта на власти. Уништење породице, приватног власништва и државе су предуслови „Великог ресета“ односно марксистичке револуције. Идеолошка линија раздвајања гностичког и хришћанског мишљења омогућава одбрану. Тог фронта требало би да постане свестан макар већи број удружења пољопривредника у Србији.
Одбрана је потребна од „културног тероризма“ Ђерђа Лукача и „дугог марша кроз институције“ Антонија Грамшија и „оружја културног конфликта“ Теодора Адорна и „феминизма“ Ериха Фрома и „сексуалне револуције“ Вилхелма Рајха и „зелене агенде“ Херберта Маркузеа и „нећете имати ништа али ћете бити срећни“ Клауса Шваба. ЕУ је плод „дугог марша кроз институције“ идеја Франкфуртске школе. Те идеје 26 година марширају и кроз институције Републике Србије. Деструктивне економске одлуке и никад слабији лидери у ЕУ су плод утицаја неомарксиста.
Марксизам се најпре поделио на лењинизам, стаљинизам и маоизам. Неомарксизам је четврта верзија, прилагођена Западу, која спаја учење Сигмунда Фројда и Карла Маркса. Неомарксисти су најближи троцкизму-лењинизму али делују кроз рушење културе друштва и зато их називају и „културним марксистима“. Комунистичка ненасилна „културна“ револуција је успела у западној цивилизацији. Институт за социјална истраживања је основан 1923. године на универзитету у Франкфурту на Мајни као Институт за марксизам по угледу на Институт Маркса и Енгелса у Москви. Оснивачи су били Ђерђ Лукач и чланови немачке Комунистичке партије који су убрзо одустали од првобитног назива. Институт се 1934. године сели из Немачке у Њујорк, на универзитет Колумбија у САД. Прва жртва неомарксиста је била култура САД. Према критичкој теорији Адорна, несавршено друштво је обликовано од стране хришћанства и као такво требало би да буде најпре ослабљено како би се у њему лакше спровела револуција. Последица критичке теорије је „културни песимизам“: општа друштвена неуроза и притајена вербална агресија, отуђеност, безнадежност, очај, аутошовинизам – посматрање свог народа и земље као злих и недостојних љубави и оданости. Перманентна револуција Троцког се помоћу оружја културног конфликта Адорна (то су фантазми ЕУ вредности) проширила и освојила читав Запад.
Допринос философа Павела Шелина у задње три године је уочавање гностичке лимитираности идеја Франкфуртске школе. Хришћанским мишљењем, онтологијом и моралом је могуће оградити се од гностичких обмана. Лек за Србију је ограда од свих термина насталих у гностичким пројектима: либерализму, национализму и комунизму, укључујући и неомарксисте. Зато је нужно разграничење у терминима без икаквог компромиса.
Уочена немоћ „културних марксиста“, има више својих особености. Употреба језика као оружја од стране Франкфуртске школе се среће при немоћи представника власти у Србији да победе у јавној расправи. Тада гађају неистомишљеника називима: „он је фашиста“ или „он је расиста“. Ми тек треба да откријемо ефектне противмере заштите од употребе језика као оружја од стране гностика. Противмера је хришћанско семантичко поље. Када гностик противника назове расистом, фашистом, оним који туче жене, ксенофобом, хомофобом, чланом породице самоубица, више не мора да одговара на његове аргументе у расправи. Нападнути мора да брани свој карактер, јер се унапред сматра кривим у медијској атмосфери „културних марксиста“ који управљају свим ТВ и медијским садржајима. Лукач, Грамши, Адорно, Маркузе су имали огроман утицај на америчку културну и интелектуалну историју као и у Србији данас. Употреба језика као оружја од стране гностика не може да успе уколико се хришћани у Србији буду држали фронта који раздваја гностичко и хришћанско мишљење. Изградња православног семантичког поља омогућава као у одбојци, враћање гностичког зла назад секташима.
Начин на који су писани ови чланци о пољопривреди је неуобичајен због бављења идејама. Зато се можда и теже разумемо. Изградња семантичког поља је мисија политичких организација и политичке филозофије у Србији. Капацитет за то имамо. Само на Филозофском факултету Универзитета у Београду постоји 500 студената на Одељењу за политичку филозофију. Њих је потребно укључити у хришћанске политичке покрете и од филозофа са гностичким мишљењем створити философе са хришћанским мишљењем. У политичким партијама постоји апсурд изостанка политичких филозофа. Обнова умне демократије у којој, по Аристотелу, владају филозофи је пут за изградњу православних политичких организација. Најслабија тачка политичког система Србије је необразованост људи који се баве политиком. Некомпетентност за бављење политичким идејама а за шта су компетентни политички филозофи је општеприсутна. Велика провалија постоји између политиколога који се баве политичком праксом и политичких филозофа који се баве политичким идејама. Провалија је још већа између политичких филозофа и других од политике удаљенијих професија – правника, лекара, економиста, агронома, који су се задесили у политичким партијама. Несрећа је и то што агрономија као наука нема део који се бави философским идејама већ као прионтологију учитава гностички приступ стварности.
У борби против неомарксиста ЕУ требало би разобличити њихове стварне намере увидом у политичку филозофију. Никакве „ЕУ вредности“ не постоје и не могу оправдати политику демонтаже државе: поклањање КиМ, поклањање тржишта, фабрика, јавних предузећа, пољопривредног земљишта, инфраструктуре, новца из буџета странцима. Политику демонтаже породице: џендеризам у уџбеницима, феминизам, сексуално образовање, РТС родно сензитивни језик, нужно је одмах зауставити. Иза тога стоји екстремистичка гностичка секта којој је циљ уништење породице, приватне својине и државе. Уништење пољопривреде је приоритет.
Примарну пољопривреду чине: 1. дугогодишњи засади (воћњаци, виногради, матичњаци и друго); 2. произвођачи поврћа; 3. животиње; 4. подстицаји исплаћени пољопривредним газдинствима; 5. кредити за подршку пољопривредној производњи; 6. корисници подстицаја; 7. пољопривредно земљиште; 8. подручја са отежаним условима рада у пољопривреди; 9. произвођачи органских производа и њихови дистрибутери. О свему министарство има евиденције.
Аграрна политика министарства се састоји из три групе мера: мера земљишне политике, економских мера аграрне политике и организационо-развојних мера. Све мере аграрне политике имају једну заједничку карактеристику, циљ унапређења пољопривреде и руралних подручја. Све мере у пракси не дају позитиван резултат већ воде ка уништењу пољопривреде и села због неомарксиста који вуку конце. Непријатност те чињенице се види из броја од 16 министара промењених за 16 година. Већина није саставила ни пуну годину на функцији.
Прва од три групе мера су мере земљишне политике. Идејама Хенрија Џорџа из књиге „Напредак и сиромаштво“ мотивационо сви земљишни проблеми могу да буду ефикасно решени. Реч је о књизи коју је крајем 19. века познавала свака домаћица у САД, а која и поред огромне популарности ни дан данас није преведена на српски. Које су мере земљишне политике? Аграрном реформом се мењају поседовни односи и обавља редистрибуција аграрних ресуса. Комасација се предузима ради уређења земљишне територије, најчешће на нивоу неколико катастарских општина. Њом се не мењају својински односи, већ се групишу мање парцеле у мали број већих. Арондацијом се врши груписање парцела у оквиру једног земљишног комплекса. Систем наслеђивања представља облик очувања крупног пољопривредног поседа на основу преношења права наслеђивања искључиво на једног наследника. Аграрним максимумом и минимумом посед се чува од цепања или ограничава концентрација земљишта. Мелиорацијом се одржавају и унапређују особине тла зарад већег приноса. Бонитирањем се реализује оцењивање пољопривредних вредности земљишта.
Друга група мера су економске мере аграрне политике, где се уочава проблем „теореме паукове мреже“ Николаса Калдора, али се проблем не решава. Пољопривреда зависи од промена цена на тржишту између тренутка сетве и тренутка бербе или жетве као и климатских услова, због чега су обим производње и приход нестабилни. Што је већа специјализација утолико је већа вероватноћа сиромаштва у пољопривреди. Зато су неопходне политике цена пољопривредних производа, инвестиционе и кредитне политике и пореске политике. Таква политика је гарантована цена као најнижа која може бити плаћена произвођачу пољопривредног производа и у ту сврху постоје дирекција за робне резерве, државне агенције и велетржнице. Проблем је што се гарантоване цене одређују не за примарне пољопривредне производе, већ за прерађиваче брашна, шећера, јестивог уља, свежег меса, пастеризованог млека, путера, млека у праху, ферментисаног дувана, чиме се из године у годину смањује број примарних пољопривредних произвођача. Политике цена се тичу и увозног прага цена и минималне извозне цене, али због понизности пред ЕУ те се мере примењују тек када се велика штета направи пољопривреди. Политика цена не садржи дугорочне паритете цена. Та мера истински решава проблем. Због неомарксиста на власти таква мера је забрањена, односно организационо-развојне мере практично не постоје. Наш серијал, описом СРБЗЕМ агро-кластера, нуди трећу групу мера, која у пракси недостаје.
Цивилизација новца је срж данашње гностичке политике управљања људима од споља. На жалост, књига Валентина Катасонова „Цивилизација новца“ не наводи неке нове идеје осим идеја Силвија Гезела и Хенрија Џорџа које смо већ износили. „Новац решава све“ је парола секте гностика. Уместо да правилно информишу и духом уздижу, гностици масе људи уводе у инфантилност филистра Хане Арент или срећног роба Џека Лондона, уцењивачком коруптивном употребом новца. Ка томе води дигитализација плаћања према и од државе. Систем субвенционисања у пољопривреди садржи: регресе, премије, директне подстицаје и компензације. Субвенције се могу поделити у две категорије: субвенције којима се непосредно утиче на приходе (премије, директни подстицаји и компензације) и субвенције којима се смањују трошкови производње (регреси и субвенције пореских и социјалних обавеза пољопривредника). Аграрни буџет представља најважнији вид државне подршке пољопривреди. Постоји од 1996. године. Употреба аграрног буџета од стране неомарксиста, у случају 457 милиона евра инвестиција за период 2016-2020. година је „без мерљивих резултата“, како гласи формулација Државне ревизорске институције. О структури или извршењу аграрног буџета најмање знају сами пољопривредници који би о њему морали да одлучују. У ту сврху би служила скупштина представника 1.000 сеоских општина унутар СРБЗЕМ агро-кластера. Тад се не би дешавало да учешће пољопривредног буџета у укупном националном буџету не испуњава законски минимум од пет одсто уз неправилности у извршењу.
Дајемо приказ значајнијих елемената система који управља пољопривредом.
АПМ база података (База података за мерење ефеката политика руралног развоја) за Републику Србију омогућава квалитативну и квантитативну анализу примењених мера аграрне политике према јединственој класификацији мера по ЕУ и ОЕЦД приступу. Све је видљиво из самог министарства, ако би се хтело и смело дејствовати на корист пољопривреде. АПМ класификацијом све мере пољопривредне политике се групишу према три главна „стуба“: 1. тржишно-ценовне и мере директне подршке производњи; 2. структурне мере и мере руралног развоја и 3. подршку услугама. Анализу ових „стубова“ министар пољопривреде не чини. Ефективног управљања пољопривредом нема, јер да постоји знали бисмо узроке опадања пољопривредне производње и мењали садржај и структуру мера аграрне политике. Управља се аграром Србије из Брисела по директивама неомарксиста, а не из Београда у складу са потребама пољопривредника.
Из аграрног буџета се издвајају следеће врсте подстицаја: директна плаћања, кредитна подршка, посебни подстицаји и подстицаји руралном развоју. Директна плаћања обухватају: премије, подстицаје у производњи и регресе. Премије се исплаћују по количини испоручених производа. Подстицаји за производњу се исплаћују по јединици мере за посејан усев, засад или стоку. Регреси се исплаћују за купљену количину горива, ђубрива, семена, других репро материјала и трошкове складиштења у јавним складиштима.
У САД сточарима се даје подршка у износу од 100 одсто свих трошкова на фарми. Србија ће брзо доћи до потребе за таквом мером, јер је сточни фонд у колапсу. Неомарксистима је циљ уништење породица сточара. Актуелни министар помиње могућност да се све свиње у Србији узгајају у само два објекта висине 26 спратова! Непостојање организационо-развојних мера је главни разлог немогућности аграрног буџета да испуни своју сврху. Бескаматна пољопривредна банка подразумева темељно боље организационо-развојне мере.
Учешће пољопривреде у БДП-у је високо за неомарксисте, око 10 одсто. Ако се посматра целокупан допринос пољопривреде осталим секторима привреде, учешће надмашује четвртину укупног БДП-а. На тај податак би требало гледати као на предност Србије. Предност ваља сачувати, јер окупација неомарксиста не даје деструктивне ефекте какви постоје на Западу.
Извори финансирања у пољопривреди Србије су: ЕУ фондови, буџет Републике Србије, буџет АП Војводине, општински и градски буџети, Фонд за развој Републике Србије, Развојни фонд АП Војводине, Покрајински фонд за развој пољопривреде, пословне банке, подршка међународних донатора: УСАИД, УНДП, ФАО, ЕБРД, ГИЗ, Пројекат конкурентна пољопривреда Србије, приватне фондације. Финансијска подршка је недовољна и увек ће бити, јер профит у пољопривреди не постоји. Да би се профит појавио, нужна је банка на профит – бескаматна банка.
Заједничка пољопривреда политика је најстарија политика ЕУ и постоји од 1962. године. Трећина буџета ЕУ је намењена пољопривреди. Због изостанка организационо-развојних мера, сав тај новац је узалудан. Пољопривреда у ЕУ подразумева ГМО, концентрацију земљишта и уништење села. Аграрна политика почива на Регистру пољопривредних газдинстава који није отворен и не може свако да јавно претражује податке о појединачном ПГ. Регистар ПГ у Србији је једна од дигиталних „зелених шема“ надзора над понашањем сељака. Забележено је смањење броја газдинстава у свим регионима Србије. Укрупњавање величине пољопривредног газдинства по обрадивој површини је податак који говори о уништавању села. Пољопривредним земљиштем у државној својини располаже и управља Република Србија преко министарства пољопривреде које распродаје исто земљиште. Државно пољопривредно земљиште се даје на коришћење и у закуп уколико су локалне самоуправе донеле годишње планове до 31. марта текуће године уз сагласност министарства. Право учешћа на лицитацијама имају ПГ старија од три године постојања и пребивалиштем у катастарској општини.
Систем за идентификацију земљишних парцела (Land Parcel Identificaton Systems) је електронска база података пољопривредног земљишта. Укупно коришћена пољопривредна површина у Србији износи око 3.400.000 ha. Пољопривредно земљиште је добро од општег интереса за Републику Србију по Закону о пољопривредном земљишту. Зато власник пољопривредног земљишта не може да буде странац или страно правно лице, осим ако Споразумом о стабилизацији и придруживању са ЕУ није другачије предвиђено. Потписивањем ССП 2008. године, Србија је сусендовала свој суверенитет у корист неомарксиста ЕУ. Неопходна је аграрна реформа као лек.
Пољопривредна инфраструктура су системи за наводњавање, одводњавање, рибњаци, стакленици, пластеници, објекти за складиштење и вишегодишњи засади. Неомарксисти су све то потпуно заборавили. Ко данас мисли о каналу Дунав–Тиса–Дунав? Ко зна за плански развој пластеничког гајења печурака у Кини са годишњом стопом раста од преко хиљаду одсто? Ко користи управне зграде југословенског, српског и регионалних задружних савеза?
Сточни фонд је мањи за преко две трећине у односу на осамдесете године прошлог века. Републички завод за статистику је користио субјективни метод за прикупљање података о пољопривреди и са подацима се манипулише у политичке сврхе. Условно грло је животиња или скуп животиња тежине 500 килограма у говедарству. Гајење говеда је десетковано.
Што се тиче продуктивости рада и става неомарксиста да би то требало повећавати, управо је потребно супротно - село би требало очувати, без измишљотина уперених против породице и малог сеоског поседа. По угледу на 20 година дуг пројекат у Белорусији, где постоји 1.500 микро градова у селима, требало би изградити 1.000 сличних насеља у свакој обновљеној сеоској општини Србије. Млади брачни парови би требало да имају могућност живота на селу у стамбеној згради која је у природи. Мноштво замрлих сеоских школа би се на тај начин обновило, али и задружни систем унутар СРБЗЕМ-а.
Погледајте: https://youtu.be/hFbns8JG_ao
Вредност пољопривредне производње у Србији осцилује око износа од пет милијарди долара годишње и представља физички обим производње исказан по произвођачким ценама, како би се избегао утицај субвенција. Ратарска са повртарском производњом учествује са преко 80 одсто у биљној производњи, а биљна производња са око 60 одсто у укупној вредности производње. Индикатор здравља пољопривреде је учешће сточарства у укупној вредности пољопривредне производње, које би морало да буде преко 60 одсто. Сточарство неомарксисти десеткују по Агенди 2030.
Тржиште пољопривредних производа је уништено након ковид пандемије 2020. године од када светска плутократија диктира откупне цене преко светских берзи пољопривредних производа. Домаће тржиште је предато странцима и увозницима. Директна продаја купцима је једини преостали начин опстанка малих произвођача. Велепродајне пијаце су лажна опција недоступна сељаку. Уговорна пољопривреда је такође фантазам неомарксиста, јер су то краткорочни уговори, а пољопривреди је потребна дугорочна извесност. На робним берзама сељак нема ни количине ни континуитет да би учествовао и то помињати као опцију је увреда за здрав разум. Клириншка кућа потребна за функционисање робне берзе у Србији не постоји. Републичка дирекција за робне резерве је образована као посебна организација на основу закона о министарствима, јер обавља послове државне управе. Робне резерве служе за премошћавање ванредних ситуација, нестабилности тржишта и ратног стања. Неомарксисти су робне резерве трансформисали у правцу који не служи на корист производњи већ потрошњи, а требало би да буде обратно. Без производње се нема шта држати у резерви. Приступање Светској трговинској организацији и ЕУ је потпуно промашена тема, која нема везе са интересом просечног сељака. Бавимо се питањима дигитализације, а нисмо решили проблем канализације. Процес приступања Србије СТО је започет 2005. године и требало би да буде прекинут, јер је штетан. Закони о ГМО и о ауторским правима никада не смеју да постану део законодавног оквира Србије. ЦЕФТА – Споразум о слободној трговини на Балкану постоји од 2006. године. Овај споразум мора да буде редефинисан и КиМ третирана као територија Србије. FADN: Систем рачуноводствених података о пољопривредним газдинствима (Farm Accountancy Data Network) мора бити део СРБЗЕМ-а. Безбедност хране и ветеринарска политика морају да престану да се прилагођавају стандардима Франкфуртске школе ЕУ. Српски стандарди пре 2000. године су били на вишем нивоу него стандарди ЕУ. Дирекција за националне референтне лабораторије мора бити део СРБЗЕМ-а, јер је улагање у овом правцу у великој мери данас под утицајем странаца, као и прикупљања података који нас чине рањивима, а то је недопустиво. Удесетостручено улагање у лабораторије је шанса за развој пољопривредних производа више вредности. Фитосанитарна политика се тиче Управе за биље Министарства пољопривреде и захтева виши ниво ригорозности због ширења ГМО у свету. Ниједан модификовани живи организам не може да се гаји у комерцијалне сврхе на територији Србије или стави у промет према Закону о генетички модификованим организмима.
Све почиње од политичких идеја и политичке филозофије, а завршава са баналним чињеницама у стварности које су неадекватне, јер су и почетне идеје неадекватне.