еС
На електронску адресу нашег Портала Е СТВАРНОСТ јуче смо добили следећи мејл:
Поштовани уредниче!
Допис који вам шаљем нема карактер самопромоције, већ представља жељу да се аранђеловачко тополској јавности представи једно истраживање које, по мом мишљењу, заслужује пажњу као део културне и историјске баштине нашег краја.
Радован Б. Милић
Ево и текста који нам је из Словенских Коњица у Словенији послао Аранђеловчанин Радован Б. Милић:
ИСТРАЖИВАЧКИ РАД У ДОБА ПАНДЕМИЈЕ У НАЦИОНАЛНОМ АРХИВУ АУСТРИЈЕ
Свој истраживачки рад на проналажењу историјских докумената у Österreichisches Staatsarchiv у Бечу започео сам 2019. године, у време када су услови рада били потпуно нормални. Документи су тада били уредно обележавани бројевима кутија, фасцикли и омота, а коришћење архивског копир апарата са званичним воденим жигом омогућавало је висок ниво квалитета и аутентичности документације.
Две године касније, 2021, наставио сам истраживање у драстично измењеним околностима, у јеку пандемије COVID-19. Рад је био строго ограничен: ношење маски, контролисан улазак, кратко време боравка и осећај непрестане журбе. Улазак у архив био је могућ тек након детаљне провере, а сам процес истраживања одвијао се под великим притиском.
Због рестриктивних мера није било дозвољено коришћење копир апарата, нити приступ његовој тастатури, па сам био принуђен да копирање импровизујем. Документе сам фотографисао слабим мобилним телефоном, без употребе професионалних скенера. Иако технички скромније, те фотографије верно приказују садржај и време настанка докумената, и данас представљају драгоцен доказ рада у изузетно тешким условима.
У таквим околностима пронашао сам повељу која представља један од ретких званичних аката у којима се Павле Бакић проглашава краљевским/царским fideli et perpetuo militi — звањем које је у војној хијерархији Хабзбуршке монархије означавало изузетан статус и поверење двора. Повеља је писана на латинском, језику званичне администрације и двора. Документ је својеручно потписао Фердинанд I Хабзбуршки, чиме је званично потврђен однос између Бакића и Хабзбуршког двора, формализован доделом почасти, слобода и права намењених само верним војницима царства.
У Аранђеловац сам донео и писмо које је претходило формалном признању Павла Бакића за деспота, као и повељу Фердинанда I додељену Павлу и Петру Бакићу, којом им је дарован посед у трајно власништво, са свим наследним правима. Пронашао сам и последње писмо Павла Бакића упућено Фердинанду Првом, 10. октобра, само два дана уочи погибије 1537. године, као и документ из 1829. године у којем се име породице Бакић спомиње у истом дипломатском контексту са владиком Петром II Петровићем Његошем.
Цео рад сам финансирао искључиво из личних средстава, без икакве институционалне помоћи, што посебно истиче посвећеност овом пројекту. Упркос свим ограничењима, наставио сам истраживање и 2022. године, придржавајући се истих архивских и научних стандарда као и у годинама пре пандемије.
Овај подухват остаће, верујем, забележен као пример истрајности и посвећености појединца који, вођен љубављу према месту рођења, историји и одговорношћу према наслеђу, није одустао ни у условима који су многе зауставили. Сматрам да је то доказ да појединац, ако га води идеја и знање, може оставити трајан траг у националној историји.
Радован Б. Милић
научни истраживач/књижевник/ ратни ветеран/
Словенске Коњице