Милосав Вуксановић Вуксан
Бранислав Ненадовић Паја, дипломирани економиста, пензионер са вишедеценијским стажом у «Шамоту», карикатуриста, у аранђеловачкој гимназији важио је за дружељубивог и увек насмејаног другара спремног за хумор. Посебно су га волеле школске другарице, а он је њима несебично давао епитете: луткице, мачкице, душице, лепотице и сличне.
Био је добар историчар, а остаће упамћено да није куповао уџбенике. Био је миран и пажљив на часовима, тако да је добро памтио градиво. Одмах се јављао да понови предавања. Седео је у првој клупи, што му је омогућавало да „купи“ знање. Када је одговарао или дискутовао причао је гласно, као да није добро чуо.
Код Родољуба Милића, професора психологије, мучио се и презнојавао, јер га је овај увек питао најтеже лекције. Родољубу се није свидело што Паја на карикатурама, по правилу, црта дугоноге девојке које носе кратке сукње.
Паја Ненадовић је волео игранке, уживао у музици, слаткишима и испијао сокове. За разлику од доброг дела другара гимназијалаца, није окушао алкохол, нити пушио.
Једном приликом позове једна школска другарица (била је моја симпатија) комплетно наше одељење на прославу њеног рођендана. Оде нас неколико, а тамо затекнемо породицу и ближе рођаке слављенице: бабу, тетке, стрине. Није нам сметало да се лудо проведемо. Играли смо, певали, скакали. Кад је поодмакло време, требало је да нас почасти тортом, па да кренемо својим кућама. Да бисмо јели торту, морао је неко да промени и опере коришћене тањире. То смо одређивали извлачењем „фоте“. Мој друг Паја намести мени главу награду - „срећног добитника“ прања тањира. Славодобитнички свима се обрати на сав глас: „Сада гледајте вашег будућег зета, како гланца судове!“ У тренутку се презнојих у голу воду. Томе допринесе и врућа вода којом сам прао тањире. Паја ме је добро насамарио.Стегао сам зубе, ћутао и чекао прилику да му се реванширам. После овога прошло је много времена. Никако да се укаже права перилика да му вратим мило за драго.
Мој другар Паја је седео у првој клупи са Душанком, нежном плавушицом из Орашца. Она је била мирно, повучено дете са села. Будући да сам Пајин рукопис жмурећи могао да копирам, писао је ситним словима, напишем јој љубавно писмо и пошаљем преко неких другова. Добије га и Паја и не знајући његов садржај, преда Душки. Када је она прочитала садржај љубавне изјаве, гласно је плакала и вриштала. Затим је Пају тако жестоко напала, да му ништа није вредело његово правдање.
На крају му, онако изгубљеном, паде напамет те се закуне: „Душка, нисам ја писао - жив ти ја!“