Александар Петровић *
На интернет порталу Е СТВАРНОСТ прочитао сам пре неки дан два одлична прилога. „Кука и мотика на јавној седници због Вожда“ и „Немци реновирају Краљеву винарију у Тополи“. Ваљано написани текстови јасно упућују у текућа дешавања која нису позната широј јавности.
Озбиљност збивања наводи ме да реагујем иако сам с овим стварима повезан утолико што сам често, избегавајући заморни ауто пут, возио од Београда до Крагујевца преко Тополе да бих колико - толико одмарао очи на зеленилу; и што сам приредио Записе о Индији кнеза Божидара Карађорђевића чији саиздавач је била и Задужбина краља Петра. То јесте мало, али довољно да имам разумевање за побуну грађана због планираног ауто пута названог Вожд Карађорђе, јер је очито да је тон јавне расправе који је описан у тексту „Кука и мотика…“ водио ка побуни и ономе што се зове грађанска непослушност. Вожд је брзи пут уништења и природе и културе и баштине које смо добили од предака у име послушности нато и корпоративним интересима јер ће тим путем да тутње и нато возила и тешки камиони натоварени рудама. Није реч само о литијуму на који се намерио Рио Тинто, већ и другим рудним лежиштима чија се безобзирна експлоатација спрема. Наравно, није то само грабеж рудника, већ слабо маскирана идеологијом напретка експлоатација људи. Јер, кратко речено, напредак није ствар квантитета, већ квалитета о коме нема ни говора, колико год да се руде ископа, јер се квантитет добијен експлоатацијом сировина, не само због смешне рудне ренте, ни на који начин не може пресликати у квалитет живота. Дакле, о овом пројекту ауто пута који може да се спроведе само манипулацијом и силом, која је увек кратког даха, не треба трошити много речи јер ствар није јасна само онима који механички избацујући наручене политичке пароле чврсто жмуре на оба ока и још да буду сигурни забијају главу дубоко у песак да их не би дотакла истина.
Управо зато треба нешто рећи и о другом поменутом пројекту, немачком финансирању Краљеве винарије у Тополи. Он може помоћи да боље схватимо први пројекат јер их повезује нека тајна веза. Ова два пројекта су заправо две стране истог новчића, позната игра лошег и доброг полицајца. У првом тексту описано је како локалне заједнице устају против нато пута кроз Шумадију, а у другом како се оберучке прихвата тројански коњ немачког инвестирања. Јасно је да Немци на тај начин у крајњој линији мекано преузимају винарију у Тополи, а последично и цео комплекс. Дакле, Геринг, о коме се у тексту говори јер је силом окупатора отео седефну композицију „Тајна вечера“, поклон јерусалимског патријарха Дамјана која се чувала у Тополи, сада се чини да се повампирује као бизнисмен. Он више не маршира испред Вермахта, већ испред Геселшафт фир интернатионал Цузаменарбајт и заузима позу економског доброчинитеља. На жалост ни један глас против није се чуо. Локална заједница као свака сиротиња одушевљена звецкањем новца, иако је свима јасно да нема бесплатног ручка, прихвата то финансирање доживљавајући у ЕУ упаковане Немце као имагинарног Деда Мраза који ће деци донети дарове. Како је индустрија на сличан начин прешла у стране руке, сада је ред дошао и на културно-историјске споменике.
Ово се дешава у несрећном тренутку када су Немци, извршиоци највећег геноцида у историји света, лицемерни спонзори резолуције о Сребреници. Да ли је локална заједница толико гладна или похлепна или инфериорна да није свесна страшне неморалности свог поступка у овом тренутку? Гледа ли само свој себични интерес без икаквог етичког разумевања целине тренутка равнодушна према околностима у којима се, захваљујући Немцима и њиховим британским спонзорима, нашла српска држава? Та урођеничка сервилност дошла је главе Индијанцима који су злато мењали за ђинђуве, а онда су протерани са своје земље. Ствар је још тежа јер Немци никада нису признали геноцид на Србима кога су извели према њиховој оригиналној пропорцији стрељања 100 ненаоружаних Срба за једног убијеног наоружаног Немца. То није све јер број стрељаних, с обзиром да су били ненаоружани, треба множити најмање с етичким коефицијентом 10 тако да је број стрељаних за једног наоружаног Немца суштински 1000. Немци овде наравно ништа не признају, као што су признали геноцид, први у ХХ веку, над народом Хереро у Намибији који су се побунили против њихове несносне окупације да би било стрељано 100.000 ненаоружаних људи, жена и деце. Чак су недавно цинично предложили одштету од отприлике 1000 евра по мртвој глави. То су Немци који мисле да се све може купити новцем, што и јесте суштина протестантске религије да је сиромаштво највећи грех. Сиротиња овде је за њих скуп грешника које треба због греха казнити инвестицијама које ће показати ко је прави богати господар, а ко сиромашни роб. Држава који троши милијарде за Експо нема новца да реконструише једну кућу? Наравно да није реч о томе, већ да се покаже поменути однос господара и роба.
Они Срби који се радују немачком новцу треба да се сете да неће тако одбранити своје споменике културе, већ ће сами постати Немци. Пре него што почну да причају о било каквој обнови овде, Немци би морали прво да обнове Народну библиотеку и све оне старе рукописе који су у њој изгорели. После свега што су учинили овом свету њима не треба давати не само оружје већ ни водене пиштоље да се играју, а камоли да инвестирају у Шумадију коју су завили у црно док је света и века. Људи који прихватају њихове понуде немају ни памћења ни срца ни свести ни савести и они заслужују само то да им Немци буду господари. Топола је место из кога је Карађорђе започео прву антиколонијалну револуцију у потпуно, осим Русије, поробљеном свету. То је свето место за српску културу у коме је она показала свој глобални потенцијал слободе. Утолико зачуђује млака реакција Карађорђевића који су на јавну расправу о ауто путу послали нејаку кнегињу Љубицу (рођену Љубисављевић) да их заступа.
Историја као да се понавља, династија Карађорђевић је опет оставила народ на цедилу. Timeo Danaos et dona ferentes још давно су опоменули стари Латини. Али изгледа да је Тројански коњ у традицији југословенске династије Карађорђевић, не говоримо овде о времену док су били од Србије, док су сада и од (виртуалне) Југославије. Њихово стварање Југославије, Нишка декларација је злочин против српског народ који није застарео. Витешки краљ Александар је уништио моралну основу српског друштва спречавајући одуговлачењем војводе да се боре јер је само на српском слому могла да никне одмах нахерена грађевина Југославије. Горе на друштвеној вертикали су биле пензионисане војводе, а доле ратни инвалиди који су пуштени да просе по улицама јер је ратну победу требало претворити у морални пораз. С друге стране је промовисање непријатељских хрватских официра у југословенске чинове, као и дивље уједињење с западним територијама без иједног правног акта. Ту је и понижење највишег моралног симбола победе, Милунке Савић, која је после рата била чистачица јер се Двор није сетио такве митске јунакиње, и срозавање Арчибалда Рајса, највећег пријатеља српског народа, кога је дворски министар Капетановић, ратни профитер, мучки уморио својим вербалним отровом. И после наравно на почетку другог рата бекство пред Немцима са златним полугама које су завршиле и дан данас у британским и швајцарским банкама и ко зна где још. У том низу моралног суноврата је и издаја Војске у отаџбини и јавна препорука Краља Петра II да се сарађује с Брозом, фантомом непознатог идентитета који је наставио да спроводи аустроугарску политику краља Александра.
Овај случај с путем и винаријом је занимљив јер су на два различита начина, млаким неслагањем с ауто путем и прећутним слагањем с немачком инвестицијом, Карађорђевићи наставили политику издаје, измицања и препуштања народа њему самом. Волео бих да грешим, али изјава кнеза Филипа да би Карађорђе данас био трговац биткоином не оставља много наде. Ово са обновом винарије само је пример који показује стање ствари. Људи без етике немају никакву будућност јер ђавола још нико није успео да превари. О томе не би било лоше прочитати недавно објављену књигу о историјским циклусима Повест, приче, докази Милосава Божића, трезвеног сељака из Горње Трешњевице код Аранђеловца коју је објавила Ваша издавачка кућа. Можда она донесе неки зрак светлости у таму и мало развеје густу маглу заблуда.
* Аутор је професор Универзитета у Београду